Ars Poetica Hungarica: Gergelj, Rakovski, Vaš

Rapsodija o slobodi


Vidim te i na javi. Ti si Bartokova
harmonija, ali i oktobarski vetar. Čujem te.
Tihokeanska luka, što na soju miriše. Duboko disanje.
Znojem orošena čela onih koji čekaju nečiji zagrljaj.
U dubokim slojevima soli ispipani majdan. Uspomena
prostranstava. Spoznavanje dojki, mošnji, zemljine
obline. Vrući led. Pljusak zemlje. Dvodnevni
Isusov grumen zemlje. Strah gvozdenih klinaca: ko na njima
visi, ne može da se skljoka.
Strah bajoneta na pušci: nema načina
da se krajnja bol preživi, guta je tišina.
Grčevita ruka naučnika nad delom:
koga umanjuje igrom iskušavano
bivstvo - polazi li voz? ili polazi on?
Ko je odstojniji: onaj odvažni, ili onaj koji
materiju razlaže? koji u pesmi oslobađa ili onaj
koji sve jednom rečenicom rešava? koga dešavanja
parališu, ili koga događaj hrabruje?
onaj koji je na druge upućen, ili koga na sebe
samog upućuju? ili onaj koji bez tebe živi, ili taj
što umire bez tebe? Svemu ti
prethodiš. Stvaranju, apokalipsi,
išezloj ljubavi. Ono, za šta ćeš se izboriti,
nećeš više biti ti - samo s jabuke oljuštena,
pa vraćena spirala kore, nagodba. Od tebe
treba naučiti sačuvanu nasladu Početka.
Što je čulima dostupno s ove strane pesme. Tvoj
osnovni uslov: bole da me ne napusti radost,
nego vazduh. Tvoje nasleđe: nisi
alternativa ljubavi, veća samo života,
i više ceniš čežnju od legende visoko podignute
glave, da posle svega sam da budeš, u isti mah,
kao zajednica, kao materica,
kao zemlja, kao strah.


Agneš Gergelj


Podne


Nema još ni pola sta,
na tvojoj koži moja gola koža,
u naborima mesa školjke
vlaga ljubavnih požara:
raziđu se dva stopala
levo-desno, Sunce pljušti,
iz tupe topline prhne jato krila,
prekriva i obliva, šumi-žubori
u plazmatičnom purpuru,
prodire mi u matericu,
kao u polusnu, od dva oca,
začinjem bliznakinje,
plavooku i crnooku, dve sestre:
jedna je damar i bol,
a druga blista i nema je.


Žuža Rakovski


Jedva razumem


Bog se ne šali, rekao je Ajnštajn.
Možda ipak, ponekad, pomisliše mladi.
Time su udareni sablažnjivi temelji teorije
uzajamne zavisnosti neodređenosti.
Iste date jednadžbe prostora
sadrže više mogućnosti.
Odnosno, mogao bi i drugačiji
da bude ovaj uočeni univerzum.
Iako se ne mogu eliminisati svi
do daljnjega neobjašnjivi
delići slučajnosti, izvesni momenti.
A ipak se sve uvek na određeni način
dešava. Jer forma kroji zakon.
Ono što je stvoril osvet
jeste odluka, jednokratna i jedinstvena


Ištvan Vaš